Strpljenje kao vrlina, ili ti strpljen - spašen

U šestoj smo nedelji borbe sa zloglasnim i smrtomosnim virusom sa imenom i prezimenom COVID 19, kako onomad reče Moja Vesna. Šesta nedelja proglašenja pandemije u Srbiji i poslednja Velikog – Časnog posta.  Vikend za nama, čini se bio je najduži, a čini se i da se kao nikada pre nismo radovali ponedeljku...
foto: pixabay

Nakon šezdesetosatnog policijskog časa u Srbiji, u ponedeljak su ulice od ranog jutra bile preplavljene ljudima. Nisam mnogo poranila, ali kada sam izašla u redovnu nabavku i obaveze, nisam mogla da se otmem utisku da za sve ovo vreme od kako su nam uveli ograničenje kretanja, dakle radnim danima do 17 sati, nikada više ljudi nije bilo na ulici. Razumljivo. Posle 60 sati ograničenog bivstvovanja u svojim kućama, stanovima, domovima dalo se i očekivati. Očekivani su bili i redovi ispred banaka, marketa, pošti...
Međutim, ono što meni pada u oči i što nikako nisam očekivala od našeg čoveka i njegovog, dobro poznatog nam temperamenta, su strpljenje i smirenost.... Prolazim mimo svih tih redova i konstatujem da ljudi u njima, baš svi, na propisanom odstojanju jedni od drugih, strpljivo čekaju.... Istovremeno se obradovah ali i rastužih... Godinama, tačnije od malena uče nas da je strpljenje vrlina, da bi trebalo uvek izbrojati do deset, ne prenagljivati ni u čemu i biti smeran i strpljiv... Retke su među nama krasile te osobine... Bahatili smo se se skoro svi, u zavisnosti od situacije... I vera pravoslavna od vajkada uči nas strpljenju i smirenju, pa opet nije se to toliko primećivalo...
Ispravite me ako grešim, ali ispade da nas je tek jedna pošast dovela u red (dobro,  ne baš bukvalno) već u smislu da shvatimo da treba da prikočimo, da oslušnemo i sebe i svet oko nas, pa makar i u redovima ... A kada redovi počnu postepeno da se skraćuju, pa onda se i sasvim izgube u obimu sadašnjem, nadam se da ćemo završiti sa ovim velikim ispitom koji nam je život nametnuo kao odlikaši, sa najvećom ocenom… I što je još važnije da ćemo nove, pozitivne stavove i navike trajno zadržati.

V.M.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Prolećni umor, depresija ili šta god

Слика
Objaviše na sva zvona da stiglo je proleće. Ovo, 2018. ne samo da ni ne liči na najlepše i najživlje godišnje doba, nego sa svim ovim okolnostima u kojima se desilo liči na početak kraja. I da, sve više me nagoni da razmišljam o već kultnom grafitu devedesetih ''PROLEĆE JE, A JA ŽIVIM U SRBIJI''. Rekoh kultnom grafitu iz devedesetih koji nije ništa manje aktuelan ni danas, toliko godina posle. I ne, da se razumemo, nema to veze sa vremenskim neprilikama, one su čini se najmanje važne, već sa svim ostalim životnim s kojima se 'rvemo iz dana u dan, bez izgleda da će se i runda završiti, a kamoli meč. 'Rvemo se sa nedaćama koje se svakodnevno produbljuju, bivaju sve teže a mi sve umorniji u toj borbi, shvatajući da smo unapred osuđeni na poraz. Pitate se zašto ? Zato što nam drugi kroje sudbinu donoseći akte, uredbe, zakone, koji umesto da zaštite običnog, malog čoveka, oni ga još više srozavaju i dovode do ivice bede i siromaštva. Uz sve to, mladi, spretni
Прикажи све

Ljubav prema crtanju i slikanju

Слика
Elizabeta Krstić, redovni je član Likovne radionice Narodnog univerziteta u Vranju. Kao veoma talentovanoj i plodonosnoj mladoj umetnici Narodni univerzitet je u svojoj Galeriji organizovao prvu samostalnu izložbu. Elizabeta Krstić - Beti kako je svi zovu, učenica je osmog razreda Osnovne škole ''Bora Stanković'' u Tibuždu. Likovnu radionicu u Vranju pohadja od prvog razreda osnovne škole. Iako je još od prvih susreta sa olovkom i papirom zavolela crtanje, ali kako sama kaže nije ni slutila da će ''dogurati'' tako daleko. S obzirom da je još kao sedmogodišnja devojčica pocela da dolazi u Likovnu radionicu, dugo je bila najmladji član. Ali to joj nije smetalo. Iako je putovala iz Tibužda, ljubav prema crtanju i slikanju rušila je sve prepreke i barijere. Naravno, volju i želju za stvaranjem od prvog trenutka podržali su njeni roditelji, tako da Beti ni u jednom trenutku nije osećala napor. Elizabeta danas provodi i do četiri sata pred štafelaj
Прикажи све

Dodelom nagrade "Borisav Stanković", završena 52. "Borina nedelja"

Слика
U završnici 52. Borine nedelje predstavljen je stvaralački opus Grozdane Olujić, ovogodišnje dobitnice nagrade Borisav Stanković. Iako iz zdravstvenih razloga nije mogla da dođe u Vranje i primi nagradu, ona se vranjskoj publici obratila pismom koje je ovom prilikom pročitano. ''Sa velikim zadovoljstvom primam jednu od naših najznačajnijih književnih nagrada. Kao i svi veliki pisci Bora Stanković je stvorio univerzalnu sliku svog zavičaja, otkrivajući ispod običajne, vremenske i prostorne odežde, svima blisku dramu ljudske osujećenosti i prolaznosti. Mnogo je pisaca priča, ali niko nije, kao što su Dostojevski i Bora, umeo da prenese tako jak osećaj tuge zbog prolaznosti života i mladosti'', poručila je u pismu ovogodišnja dobitnica nagrade Borisav Stanković. Nagradu je umesto književnice primio njen sin dr Aleksandar Tešić, koji je prisustvovao završnjici Borine nedelje. Grozdani Olujić nagrada Borisav Stanković, dodeljuje se za celokupan stvaralački opus,
Прикажи све