Pozitivna u doba korone

Iako je proleće zvanično stiglo još 21. marta, hladno vreme se prilično odužilo, tako da smo nakon prvoaprilske šale u vidu snega kome bi i januar pozavideo, pravi susret sa prolećnim suncem imali tek početkom ove sedmice. Sunčevi zraci  probudili su dodatnu dozu optimizma i dali mi novu snagu da se, na sebi svojstven način, borim sa svim demonima u sebi (i oko sebe).

Nova sedmica i ponedeljak,  ko po nekom nepisanom pravilu dan za nove odluke i delanja, te tako i ja reših da bez obzira na vanredne okolnosti neću dozvoliti da se odraze na mene, ostaću dosledna sebi da ne izlazim tek bilo kakva međ ljude, jer sa koronom ili bez, poslovi i obaveze se moraju završiti. A nije baš izvodljivo sve obaviti iz kuće. Nakon dobrojutarnje kafe i rituala koji idu uz pomenuto doba dana, ohrabrena sunčevim zracima koji su u svoj lepoti obasjavali moj dom, rekoh sebi "kreni devojko da završiš to što imaš, ali ne bilo kako".

"Zločinac" u ova suluda vremena

Sa radošću koju uvek u meni bude takva, suncem obasjana, jutra spremih se ko u najboljim vremenima i krenuh u obaveze. Uz mere zaštite, obavezne higijenske rukavice i maska naravno, (koju doduše nisam odmah stavila), jer pobogu nisam u zatvorenom, pođoh niz ulicu. Verovali ili ne ljudi su me gledali kao s Marsa da sam pala. Iako su mi poznanici, doduše, delili komplimente, prisutna je bila doza čuđenja što sam se zaboga doterala. Tako se ja osetih u trenutku, u najmanju ruku, kao zločinac. Eeeej ... usudila sam se da se doteram i nasmejana prošetam gradom kako bi završila svoje obaveze…!!?? Jesam, pošteno. Čak sam i pevušila usput. Zločin dvostruki verovatno, ali meni je bilo lepo u svojoj koži.

Ne dam na sebe

I ma koliko statistika bila poražavajuća i upozoronja zastrašujuća, ne dam na sebe. Ne dam da mi ovi dani prolaze u strahu od potenciijalne zaraze, da se plašim života,  da se javim sa osmehom poznanicima, prijateljima ili komšijama... Ne dam da od mene naprave "bolesnika" koji će panično da sluša vesti, čita članke i upoređuje statistike o razvoju kovida i obolelima od zemlje do zemlje, u zavisnosti od nedelje pojave i tome slično...

A onda sam jednog od sledećih dana, takođe pokrenuta energijom sunca, zavrnula rukave, pustila muziku na najjače i bacila se na generalku... sve u ritmu muzike. I dobro mi je bilo. Em sam sredila dom, em izbacila sve iz sebe i dopingovala se novom pozitivnom energijom, jer ponavljam ne dam virusu na sebe. I ko zna, možda ja i budem deo statistike kad se sve ovo završi, ali i ako treba  da okončam od korone (daleko bilo), onda ću barem ove brojane dane provoditi uz pesmu, smeh, ugađanju svojim dečacima, doterana i lepa, pre svega sebi i u inat sveopštem ludilu.

V.M.