Nekako s proleća…

Godina okrugla, sa dve dvojke i dve nule, uz to i prestupna... Dovoljan broj znakova koji od samog početka slute, uglavnom na nevolju, na loše, pa tako i ovog puta, iznedriše nevolju ljudskom rodu na celoj planeti... Za nas, u zemlji Srbiji, proleće je umesto godišnjeg doba rađanja i obnovljanja života, cvetanja i radosti, nekako uvek doba kada počinju nevolje ... Nevolje koje donose patnju i stradanja.

I ne moramo da se vraćamo u daleku prošlost, dovoljno je samo da se podsetimo proleća 1941. kada je, nakon martovskih demonstracija, 6. aprila bombardovan Beograd,  pa proleća 1972. kada se zemlja suočila sa variolom verom, zatim 1981. i velikih protesta kosmetskih Albanaca, prvih opozicionih demonstracija marta 1991., pa marta 1999. i početka bombardovanja, ubistva premijera Srbije, Zorana Đinđića, u proleće 2003., smrti Slobodna Miloševića godinu dana kasnije i velikog pogroma kosmetskih Srba 2004.

A onda dođe 2020.

A ovo 2020. pamtiće ne samo Srbija, već čitav svet, naravno ako  čovek kao rasa opstane na planeti... Kada se krajem 2019. daleka Kina suočila sa novom, nepoznatom bolešću, velika većina mislila je da se to dešava tamo negde, na drugom kraju planete, zaboravljajući na moć koju imaju virusi. Moć da se šire, prenose i opstaju u živim organizmima dok nauka i čovek ne iznađu način, snagu i moć da ih zaustave, dok ne nađu lek. Te tako sa prolećem u Srbiju stiže i zloglasni, smrtonosni virus. Od pojedinaca iz lekarske struke do običnog čoveka sprdali smo se, oslanjali na balkanski, tvrd i otporan gen. A onda, ipak shvatili da stvari nisu tako bezazlene. Zatvoreni su vrtići, škole, fakulteti, institucije, pozorišta, galerije... zabranjena okupljanja.  Život je počeo da se odvija onlajn, preko društvenih mreža, gupa, linkova, vibera.... A onda su uvedeni i policijski čas, zabrana izlaska za starije i kažnjavanja za nepoštovanje mera. I neka su, jer po ko zna koji put pokazalo se da je našeg, srpskog čoveka, moguće disciplinovati jedino kada ga udariš po džepu i novčaniku... Neočekivano svi smo se našli, što bi rekao naš čovek, ,,u nebranom grožđu'' pa smo postali opsednuti higijenom, od toga da peremo ruke i kada treba i kada ne treba, dezinfikujemo sve redom, od ključeva, telefona, novčanika pa sve do odeće i obuće...  Naučismo se i da nosimo zaštitne maske i rukavice, i dobro je da je tako, jer samo na taj način štitimo i sebe i druge. Ako ništa drugo, barem nam je mirna savest.

Isplivaše strahovi

Međutim, strah od nepoznatog, a pri tom i opasnog po zdravlje pojedinca i ljudskog roda, mnoge od nas svrstava u ekstreme. Tako se među nama izdvajaju oni koji panično strahuju i strepe od istrebljenja ljudskog roda, do drugih koji olako gledaju na sve što se dešava svuda oko nas, bez obzira na pošast koja je zahvatila celu planetu... A sa svih meridijana stižu izveštaji o crnim bilansima i mukotrpnim borbama za ljudske živote. Bore se i naši lekari, a narod strepi, drži palčeve i navija za njih i za sve one koje virus nije zaobišao. I nismo ih zaboravili, mislimo na sve njih zajedno ne samo kada aplaudiramo sa svojih prozora i balkona u znak podrške, već i u svakoj drugoj svakodnevnoj situaciji, svesni da već sutradan i mi možemo biti deo statistike o obolelima, ili ne daj bože preminulima…

Pobediće život

I tako prođoše evo već tri nedelje, a još jedno proleće se uveliko zahuktava, ali ne samo da ne liči na najlepše i najživlje godišnje doba, već sa svim ovim dešavanjima liči na početak kraja... Ali samo liči, jer ipak dok god ima ljudi koji su posvećeni svom poslu, koji su istrajni u nameri da uspešno sprovedu svoju misiju ima nade za sve nas, za ljudski rod....

Što se mene tiče, ja ću nastaviti po XY puta da perem ruke, sterilišem sve živo kada uđem u svoj dom, svakodnevno idem u nabavku za svoje najbliže,  besomučno kuvam za svoje muškarce, ispijam kafu sa drugaricama i prijateljima na viberu, završavam svoje radne obaveze najbolje što znam i nastavim da se smejem od srca svim onim dosetkama i klipovima koje dobijam od dragih ljudi, uz poruku da misle na mene (kao i ja na njih) i da značimo jedni drugima...

I da, duboko verujem stihovima Duška Radovića: ,,Biće proleća i sunca – uprkos svemu, zainat svemu, protiv svega i svakoga što se suprotstavlja životu’’.

V.M.