Prolećni umor, depresija ili šta god

Objaviše na sva zvona da stiglo je proleće. Ovo, 2018. ne samo da ni ne liči na najlepše i najživlje godišnje doba, nego sa svim ovim okolnostima u kojima se desilo liči na početak kraja. I da, sve više me nagoni da razmišljam o već kultnom grafitu devedesetih ''PROLEĆE JE, A JA ŽIVIM U SRBIJI''.

Rekoh kultnom grafitu iz devedesetih koji nije ništa manje aktuelan ni danas, toliko godina posle. I ne, da se razumemo, nema to veze sa vremenskim neprilikama, one su čini se najmanje važne, već sa svim ostalim životnim s kojima se 'rvemo iz dana u dan, bez izgleda da će se i runda završiti, a kamoli meč. 'Rvemo se sa nedaćama koje se svakodnevno produbljuju, bivaju sve teže a mi sve umorniji u toj borbi, shvatajući da smo unapred osuđeni na poraz. Pitate se zašto ? Zato što nam drugi kroje sudbinu donoseći akte, uredbe, zakone, koji umesto da zaštite običnog, malog čoveka, oni ga još više srozavaju i dovode do ivice bede i siromaštva. Uz sve to, mladi, spretni i sposobni ljudi odlaze iz zemlje, ostavljajući već iscrpljene roditelje i familiju na milost i nemilost sistemu i zakonima, koji ih sapliću na svakom koraku. Odlaze, jer znaju da ih tamo negde neće vrednovati po partijskoj pripadnosti, već po tome koliko znaju, koliko su sposobni, koliko su spremni da se pokažu i dokažu i po tome koliko budu radili.

A oni što ostavljeni ostaju pitaju se ima li izlaza iz zamke koju im je država podmetnula, jer do juče radni, zaposleni, danas su već prekobrojni zbog raznih privatizacija, racionalizacija, sistematizacija... i ko zna čega još. Ubeđuju ih da tako mora, da bi već sutra bez obzira na tu istu privatizaciju, sistematizaciju, racionalizaciju na njihovo mesto doveli svoje pulene, koji gle čuda ni ne znaju zašto su tu, a kamo li šta treba da rade, osim što je sasvim izvesno da će primati platu. Kako? Na određeno, na povremene i privremene poslove i slično, ma kako god, važno da su preko tuđe muke i nevolje došli do državnih jasla... I tako sve u krug... Ubeđuju nas da nam je standard skočio, da živimo bolje, da krupnim koracima grabimo ka Evropskoj uniji, a nama pred očima sasvim neke druge slike, drugi prizori...

Da uzmemo samo naš grad videćemo da je na svakom koraku po neki skup nezadovoljnih. Tu su radnici, sportisti, vlasnici montažnih objekata, kulturni poslenici, zaštitnici životinja, pacijenti, roditelji već očuvanih troje i više dece, koji su za državu nevidljivi jer malo je to za vaskrsavanje nacije... i tako redom...

Avaj... I šta se dešava onda ??!!! Teško da se bilo šta dešava, jer nemoćni neistomišljenici se povlače u svoj svet, po principu ''pametniji popušta'', gurajući svoj život kako znaju i umeju trudeći se da što manje boli njih same i njihove bližnje, moleći se u sebi i ponavljajući ''Oprosti im Bože, ne znaju šta rade ''.

Da li vam je sada jasno zašto mi već danima u glavi odzvanja ''Proleće je, a ja živim u Srbiji''??!!!